Пре неколико месеци написали смо следеће:
„Рецимо да када је Бог, Зевс, Буда, Адн или онај ко је обдарио човека живота, дошло је са неколико стандардних опрема: срце, два плућа, два ока, мозак, душа и неке друге ситнице. Али пружили су нам и другу додатну опрему: постоје они који су врло паметни, који добро причају вицеве, певају попут анђела, који једу без дебљања и ту су путници. Путницима су дата крила и коријење.
Крила нам помажу да летимо од куће, да посећујемо нова места, да схватимо да су могући и други светови, да растемо и знамо.
Коријени су онај осјећај који нас веже за наш дом, љубав коју осјећамо према својој земљи, љубав и безусловна њежност која нам се јавља сваки пут када смо близу куће.
Крила нас подстичу да кренемо. Корени нас наговештавају да се вратимо. Иди и врати се. Жеља за путовањем, бескућништво. И ту почињу проблеми: с једне стране имамо неодољиву жељу да кренемо у авантуру (ако останемо још дуго и осећамо се празно, искључено). Али такође се дешава да, колико год да нас крила однесу, увек ћемо у својим срцима имати осећај да ће нас, пре или касније, коријени вратити у наш дом. То је судбина путника, слатка осуда коју морамо испунити. "
У то време били смо неколико дана уназад неколико недељног путовања кроз Рим, Атину и Берлин. Желео сам да прекинем везу, пишем, кући, купатило је све моје, кревет сав наш. Укратко: Хтео сам да се укоријеним. Бојала сам се чак и да ми нису сломила крила. Нисам се дуго осећао као путовање, нити предалеко.
Али крила нису била сломљена, само су се одмарала. Здраво, жао, збогом коријени: то је судбина путника, слатка осуда коју морамо испунити, већ смо вам рекли.
Враћамо се Да идем. Увек постоји где да идемо, зашто знамо где да се вратимо. У авион ћемо стићи након буђења у Сигуензи, неће бити хладно, али ни вруће. Јесен већ куца на врата, али нећемо их отварати. Након укрцавања у влак укрцаћемо се у авион. Чист, уредан воз, пун кофера, актента и актовки. Доћи ћемо у авион, али нећемо бити уобичајена двојица. Остављамо 4 и не, немам два близанаца у трбуху ... идемо с Роберовим родитељима, "Валеријанцима", који мало знају шта их чека (да знају да чак и не знају где идемо :-п)
Када сиђемо из авиона, примићемо лепљив, влажан и угушујући ваздух једног од наших омиљених градова. Кад сиђемо из авиона, задесит ће нас мирис месних набодава, понуда цвијећа, зачини, загађење, хаос и необичност.
За многе ћемо бити хиљадама километара од куће. Али кад сиђемо из авиона, вратићемо се.
Прво стајање: Бангкок. Пратите нас на Инстаграм Сториес и Снапцхат-у јер планирамо да вам покажемо путовање уживо 🙂 и сигурно да нека „валерианада“ падне 😉
