Прича о Сарајеву. Љубавно писмо непознатом граду
Није први пут да се заљубим у град и сигуран сам да неће бити последњи. Али Први пут сам се заљубио из даљине, без да је закорачио на вас, а да вас није мирисао или погледао. И моји ожиљци су већ повређени.
То ми је све јасније ми смо географске случајности, ДНК направљени од меридијана и паралела, укрштене приче, слепа лутријска карта. А понекад и неправедно. Али то се већ догодило. Да ли се то већ догодило?
Како ће бити седети на једној од својих тераса са турском кафом у руци, аборек у трбуху и сплетом мисли у глави? И у срцу. Да ли ћу својим очима доћи до минарета џамија или ћу загледати у хиљаде белих крстова ваших брда? Да ли ћу помислити на приче утонуте под вашим небом, оне које никада нису имале прилику да буду написане? Или у причама написаним у крви, онима које никад не би требало да постоје?
Сарајево с С Тишине, патње, крви. Али исто тако и снова. Такође преживелог.
Замишљам вас са хладном белом кожом, попут снега који вас покрива зими, замишљам да сте тужни, меланхолични, тихи и задржани, попут онога што су многи видели и највише патили. Кунем се да ћу поштовати ваше тишине и научити их да их слушам. Кунем се да само желим да те пронађем.
Наш датум је 15. септембра, до тада нећу престати размишљати о вама. Наш је специфичан уговор са датумом почетка и завршетка. Али постоје почеци који почињу много пре великог дана и завршавају се до вечности. Хоће ли бити овакво?
Фотограф: ицореглобал
